Piši sine

 

Piši majci, srećo, kad stigneš,
piši da ti se majka ne brine.
Javi, dušo, kako si putovala,
jer noćima ti nemam mira.

Piši sine, piši rode,
bar pismom suze da obrišem.
Daj oprost srcu mome,
jer ono sebi ne može.

Nije te se majka nagrlila,
nije te se naljubila.
Željna sam te zauvek ostala,
praznina ova prokleta bila.

Mrak je svuda oko mene,
obasjaj majci put do tebe.
Bol ova prevelika je,
moja duša više nema mira.

Prvu sam te rodila,
prvu i izgubila.
Gde god se okrenem,
sve živo me na tebe spomene.

Piši majci o anđelima,
tvojim novim drugovima.
I strpljiva budi, prvo moje,
dok ti majka u zagrljaj ne dođe.

Posvećeno jednoj devojčici koju je bolest prerano otela od života i njene majke.
Počivaj u miru Coko, anđeli neka ti društvo prave. 

Advertisements

Nije bio danas moj dan

Nije bio moj dan
I nisam ja bila nešto
I tuga se bila uvukla u mene
I setila sam se tako ponešto
I htela sam ni sama ne znam šta

 
I zaplakala bih
I vrištala bih
I tebe bih
I ne bih
I sve bih

 
Nije bio danas moj dan
Klonula sam a nisam to smela
Krenula mi krv niz stare rane
I sakrila bih se a nemam gde
Da otcvilim ovakve dane

 
I doći će novi dan
I biću ja sutra bolje
Zaboraviću na tebe kad-tad
A dotle ne znam šta ću
Jedino da poželim da umrem

 
Nije ovo bio moj dan
Možda ni godina
A možda ni život
Ali jedino što znam
Vredelo je svakog prokletog trena


Rastanak

– Pusti me – tiho je rekao. – Pusti me… znaš da moram poći.

– Ne! Ne mogu i ne želim! – uzviknula je skoro kao u nekom zanosu, grčevito stežući ga za ruku. – Ne idi, molim te.

Nije dizala pogled ka njemu, nije smela da ga pogleda u te nebesko plave oči jer znala je da će se slomiti, da neće izdržati. Da će pasti ničice pred njega, da će ga moliti i preklinjati.

– Ne idi, ne ostavljaj me. Ne sada, nisam još spremna.

Nikada neće ni biti, znala je to u sebi.

– Ne idi! – vrištala je bez ijedne reči, glasa nije puštala dok ga je držala. Upijala je njegov miris, utapala je svoj dodir u njegovu kožu.

– A sećaš se kada smo šetali kraj reke.. onda kada sam ti prvi put priznala.. Sećaš se kako smo bili srećni?

Samo je ćutao. Sve je znao, svega se sećao. Ali nije imao reči. Nije znao kako, ali morao je… Vreme je bilo da pođe.

– Sa tobom sam bila najveće dete i najzrelija žena… sećaš se? Znaš koliko te… puno te… – već je počela da gubi glas. Reči su joj se zarivale kao kosti u grlo, bolelo je neizmerno. Htela je toliko toga da kaže, ali znala je da neminovno dolazi.

– Pusti me – opet je tiho zavapio. – Znaš da moram otići. Znam da te boli.. boli i mene, ali moramo se oprostiti.

Nije imao više snage da se bori, vreme je bilo da se samo prepusti. Nije bilo više nade za njih. Za njega. Bili su bitku čiji je ishod već bio zapisan u vremenu. Tačnije, izgubili su je.

– A kako ću ja bez tebe? Kako ću disati dan kada budeš otišao? Neću znati koračati onim našim ulicama, neću imati sigurnost u ljude ako znam da nisi tu da me zaštitiš.. Jesi li na to pomislio?

Nije imao šta da joj kaže sem da joj stegne ruku. Nije to ni bio stisak, već onako ovlaš… To je bila molba. Molba da ga pusti. Nije mogao više da se bori. Kraj je bio neminovan, oboje su to znali. Vreme je bilo da se otisne, samo još ona da mu dobaci konopac pa da odgurne brodić sa obale.

– Idi. Znam da moraš. Idi i ne zaboravi… – sad je već grcala – Jer ja neću nikada. Koliko te…puno te…najviše te…

Slomila se. Jecaji su joj grčili telo, kidavši joj utrobu bez anestezije. Potoci bola slivali su joj se niz lice, jer pustivši njega pustila je i bol sa lanca. Besna životinja bila je na slobodi, pretivši da će je rastrgati na živo. A već je bila pokidana..

– Hvala – čula je kako je tiho izgovorio. – Hvala ti ljubavi, znaš koliko te… da te najviše…

Nastupila je neka čudna i zlokobna tišina, u sekundi je hladnoća obuzela njeno celo biće. Nije smela da se okrene, ali ipak je morala da skupi snage. Znala je, predosećala je. Polako podizavši pogled sa poda, preko stolice kraj kreveta, ugledala je njegovo lice. Osmeh na njemu je bio tako nežan i nevin, skoro pa srećan. Bez boli i grča. Gledao je u nju, ali je nije video. Niti će više ikada. Prišla mu je i, uz bolne jecaje, zaklopila oči. Bolest je bila jača od svega.

Otišao je i zauvek je ostavio. Krenuo je na ovaj put, put bez povratka. Bez nje. Otišao je, a nije saznao da ga je lagala. Da ga nije pustila, već zauvek u sebi sakrila. Da ga je svaki dan krala od života i neprimetno u sebi pohranjivala. Da ga je zamrznula u vremenu, u svom sećanju.

Da, lagala ga je jer je znala da mu to treba. Da njegov brodić krene ka pučini gde plove besmrtni, oni koji zauvek ostanu u našim srcima. Lagala je njega, ali sebe nije mogla.


Ne budi moje demone

Kad ne možeš da nastaviš napred
jer imaš kamen oko vrata
knedlu u grlu
lanac oko noge

Kad ostaneš bez tona i slike
prekinutog filma
iskidanih listova iz knjige
zaleđen u vremenu

Kad osetiš bezdan ispred sebe
izmaknuto tlo pod nogama
rupa umesto puta
zemlja nije okrugla

Kad te sapletu
gurnu u očaj
povuku u mrak
opet šamar a ne osmeh

Kad ispadneš čovek
a osetiš se kao budala
u tebi počne da se rađa zlo
a to ne želiš, jer njega se bojiš

Ne hrani mi demone
moji su mnogo zli
željni krvi
željni da povrede

Ja ih se bojim
ne želim ih ponovo u sebi
a osećam da se bude
postaće jaki, pobeći će

 

 


PUSTITE ME 

Pustite me ljudi da pišem. Pustite me i nemojte ništa da me pitate. Ni šta mi je, ni da li sam dobro, ni da li me je ko povredio, ni ko me je za srce tako krvnički ujeo

Pustite me da pišem, jer možda želim tako da izbacim iz sebe sav jed, možda puštam svoj bes sa lanca… ma samo me pustite i ništa me ne pitajte

Možda je to samo trenutak inspiracije, možda je moja mašta pustila krila i vinula se pod nebo, a možda je to samo tuga našla svoj put da izbije iz mog srca, željna da pusti vrisak, da uguši jecaj i umorno klone pred vas…

Pustite moje reči neka teku pred vama, i neka su one tužne, i neka su one besne, i neka su… Moje su. Moga srca su vapaj, moje duše krvav trag, moj pad i sunovrat, moje saplitanje i grcanje, moje sve

I ne pitajte me zašto pišem jer možda vas slažem da sam dobro, možda zametnem trag i zavaram vas, možda ispadnem varalica pred vama, zato me ne pitajte ništa molim vas

Ako me volite, samo me čitajte. Čitajte i ne pitajte za ime moje tuge, za lik mog stradanja… I ne pitajte me ko je on i zašto to pišem, jer možda vas slažem da ne postoji, a možda ga i stvarno nema već se to samo moj um poigrava sa vama

Ništa me ne pitajte jer možda ja snage za reči više nemam 


LJUBAVI

 

Kako si mi ljubavi,
je l’ ti hladno možda?
Brinem za tebe
tamo gde sad jesi
u tom vrtlogu mraka
kojim si progutao
sav moj svet
 
Meni je hladno
srce mi se steglo
od ove hladnoće
koju si ostavio iza sebe
Tumaram po ovom mraku
tražeći svetlo
tražeći tebe
 
Sve što smo hteli
posle tebe
palo je u vodu
samo si nestao
i ostavio pustoš,
neko teško beznađe
i tu bol koja ne prestaje
 
Pa kako si mi,
jedina moja ljubavi?
Padnu li ti na pamet
naši snovi, maštanja i htenja
Pomisliš li na mene
ovako slomljenu,
praznu i tupu?
 
U tvom mraku
nema mesta za još nekog
Dao si sebi za pravo
da odlučiš umesto mene,
mimo mene
Srušio si most
samo da te pronaći ne mogu
 
Gde si i kako si
dušo moja pojebana u mozak
Poželiš li nekad da se vratiš
ili bar da svratiš?
Da li se sećaš puta
koji je vodio natrag
u moj zagrljaj?
 
Ostaj mi zdravo
ljubavi moja neprežaljena
Ne mogu sa tobom
i ne vuci me dole
Ne želim opet
da dotaknem dno
A pre, i umrla bih za tebe
samo da sam s tobom

 

 


Ponos i dostojanstvo pre svega

Nema ničeg dostojanstvenog u tome kada moliš nekoga da ostane, kada na kolenima prosiš za mrvu nečije pažnje. Suzama pridobijena ljubav i nije ljubav, to je čisto sažaljenje u svom najgorem obliku. Ako neko želi da ode, a ti ga pusti. Ne zaustavljaj ga. Pusti ga da ide, jer ponos. Dostojanstvo pre svega.

Ne dozvoli nikome da tvoja osećanja budu povod ruglu, uvek drži do sebe, jer ako to ne uradiš ti, niko drugi neće. Jednom kad padneš u nečijim očima, pao si zauvek. I ne samo u njegovim, pašćeš i u svojima. Na šalteru „Izgubljeno – nađeno“ nema odeljak za poštovanje. Pokrpljeno i bačeno, ono je neupotrebljivo. Ko ga takvog nađe, pokupi ga i baci na đubrište. Zato uvek drži do sebe!

Znam ja da boli kada voljena osoba želi da ode. Kada shvatiš da na tvoju priču dolazi tačka. Ne tri, već jedna. Da zavesa pada i da nema više nastavka priče. Da nema dalje.

Kraj – jedna mala prosta reč od četiri slova, koja toliko uliva strah, da ti prosto razara nervi sistem. I sama pomisao na nju kida ti srce. Bol u duši je toliko jaka da gotovo postaje kao fizička. Sama pomisao da ćeš ostati sam nagoni te na poteze jednog očajnika, jer ti to i jesi. Očajnik koji traži milost. Ne, on ne traži, on moli, preklinje. I taj očajnik čuči u svima nama, tu je on samo što ga neki drže zatvorenog i zazidanog unutar sebe, ne dozvoljavajući mu da se razvija i preuzme celu njihovu ličnost.

Ne smeš sebi dozvoliti da klečiš pred nekim. Ne smeš mu dati svoju ličnost da radi sa njom šta god hoće, jer onda mu daješ moć nad sobom. Postaćeš još samo jedan otirač za noge, obična krpa koja završi u kanti za otpatke. Jer tako bez ponosa, ti postaješ još jedna igračka koja brzo dosadi. Tvoje lice gubi obrise i ti postaješ jedna sasvim bezlična masa. Nestaneš.

Zato, trgni se. Trgni se i počini ubistvo. Stavi ruke na vrat tog očajnika i polako ih steži. Ubij ga pre nego što te baci na dno, sa svim tvojim ostacima dostojanstva. Ubij tog nesrećnika u sebi koji je bio spreman da legne na pod i dozvoli da ga zgaze kao pikavac od cigarete. Skupi te poslednje atome snage i odupri se sebi. Ne dozvoli suzama da te slome i ako te slome neka to bude daleko od pogleda drugih. Tvoj pad niko ne sme da vidi, zato sakrij se negde dok ližeš i vidaš svoje rane kao pas. Pusti vreme da odradi svoje… A onda, jednog dana kad sve prođe seti se mene i mojih reči:

Najpre ponos i dostojanstvo, pa sve ostalo. Najpre ti, pa onda drugi.


DOKLE VIŠE?

image

Dokle više da nam decu dirate?
Dokle više da nam decu povređujete?
Nismo ih rađale da ih vi prljate
Nismo im dah udahnule da ih vi ubijate

Izopačeni i izopšteni od Boga
Koračate zemljom ostavljajući krvav trag
Dirate u dečiju nevinost
Vašim dodirom kaljate naš dom

I milosti vi nemate za dečije suze
Gadno vam lice i smrdi vam duša
I nema oprosta za vaša dela
Svaka je kazna za vas mala i blaga

Dokle više u svetinju da nam dirate?
Dokle više lelek majke pod nebom da se čuje?
Oko za oko, vaš život za dečiju smrt
Prokleti večno da ste, nestanite zauvek

***

Za malog anđela čiji je život rano prekinut od jednog umobolnika


Oprosti mi

image

A volim te, znaš
Tvoja sam celom dušom
I ovim varljivim telom

Duša mi prokleta
Voli da leti slobodna
Do neba da se uzdigne

Lance ne priznajem
Strast me ponekad zavede
Pa u tuđe naručje skrenem

A volim te, znaš
I nije to prevara
Samo mala skretanja

Odšetam pa se vratim
U tvoje krilo poznato
Da se skrasim, jer tvoja sam

Oprosti očima grešnim
Što pogledaju na druge
I ne reci im ništa
Jer ja te volim


Zbogom

image

Ležim u svom kovčegu
Svesna smrti svoje
Čudna tišina oko mene
I hladnoća koja struže kosti moje

Uzan mi je grob
Nema mesta ni da se okreneš
A što bi se i okretala
Kad mrtva sam

Tišina kao kamen teška
Mrak od olova prelio mi oči
Tu sam, osećam sve
Al’ pomaknuti se ne mogu

Zar sam umrla a da nisam stigla
da ti kažem: zbogom?
Da li te je stigla vest o meni
Jesi li zaplakao il’ samo rukom odmahnuo?

Umrla bez pozdrava
I otišla ko zna gde
Napustila sam ovaj prokleti svet
Na grob donesi mi samo jedan cvet


%d bloggers like this: